Ovde se radi o budućnosti Vašeg deteta |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
RAZOTKRIVANJE
LAŽI O Ako niste šveđanin ili ne živite u Švedskoj, ovde kliknite radi ključnih uvodnih informacija o ovoj internet prezentaciji. Nadam se da ćete informacije koje slede ovde otvoreno primiti, te imajte na umu da one nisu namenjene ikoga da povrede. Briga o deci je to što me je nateralo da Vam iznesem istinu onakvu kakvu sam je ja prepoznao. UPOZORENJE ! Imajte u vidu da je ovaj iskvaren način života – koji je tako uočljivo i bestidno promovisan od strane RFSL-a, ne samo na njihovoj internet prezentaciji nego i u njihovim drugim rasprostranjenim materijalima – predstavljen kao deo nastavnog plana u našim javnim školama. Kao što ćete videti prljavštine ima u izobilju. Većina ljudi smatra da je ovaj materijal, koji propagira RFSl, gnusan i odvratan. Ali kada se ranjiva deca, koja se već muče po pitanju vlastitog polnog identiteta, vrate iz škole odu na RFSL-ov veb sajt i materijal koji vide tamo za njih ne bude ništa manje nego materijal pornografske prirode. U slučaju da želite u potpunosti izbegnete materijale koje se odnose na RFSL, naići ćete na dovoljna upozorenja. Vesti: Uvod Fusnota: Nije prikladno za decu 1. Koja seksualna orjentacija je najpoželjnija za Vaše dete ili unuče? Bez dovoljnih informacija o homoseksualnom načinu života, i praksama koje idu uz isti, nećete biti u stanju da shvatite do koje mere trebate da se angažujete u promociji razvoja jedne od ove dve orjentacije (homo ili hetero. 2. Kako možete Vi, dok se Vaše dete formira, položiti temelje njegove seksualne orjentacije koji će se razviti kada to dete uđe u pubertet? 3. Da li se dete rađa homoseksualno ili heteroseksualno? Da li se opredeljenje u genima? Uvod i tri dela (laži) su podeljeni u sledeće podnaslove (klikom na bilo koji deo ćete instantno biti upućeni na tu temu): Uvod Laž broj 2: Kao
roditelj nemate uticaja na to koju će seksualnu orjentaciju odabrati Vaše
dete kada uđe u pubertet. Laž broj 3: Seksualna
orjentacija je naslediva. Određuju je geni. Uvod Reference –
srodni izvori: Vrsta 1. Kako bi glavna prezentacija zadržala kraći oblik ja sam postavio neke uvodne materijale u linkove koje ćete videti u straničnom meniju veb sajta. Kad god videte podvučen broj (kao na primer Br 1) naći ćete dodatne informacije na tu temu time što ćete kliknuti baš na taj link ili ćete otići na meni koji se nalazi na levoj strani Vašeg ekrana, te tamo kliknete na odgovarajući broj. Vrsta 2. Kao izvore za ovu prezentaciju sam koristio materijal iz nekoliko knjiga. Reference na ove knjige se pojavljuju u tekstu pod skraćenicom "REF." (velikim slovima), koju sledi broj pa zatim i broj strane na kojoj možete naći tu informaciju. Takođe, većina ovih knjiga ima i mnogo svojih referenci. Vrsta 3. Neki od izvornih materijala koje smatram veoma važnim su obeleženi sa "ref." (malim slovima) koje sledi broj. Ovu vrstu reference takođe koristim kada pominjem neki sajt sa interneta. Neke od ovih referenci, pogotovo te koje se odnose na RFSL-ov sajt, imaju običaj da budu povučene kad god upadnu u vruću vodu zbog njihovog tmurnog materijala. Dakle, ne znam sa sigurnošću da li je svaki link dostupan (tj. da li funkcioniše), stoga sam ja radi Vas na internetu “zamrznuo” neke relevantne stranice. Imajte u vidu samo da je taj materijal bio dostupan na njihom stranicama sve do marta 2007. godine. Sve reference treće vrste imaju direktan link te je na vama samo da kliknete na ref. broj. Spisak svih vrsti referenci (“Br”, “REF” and “ref”) možete naći na linku koji se nalazi na dnu menija po levoj strani Vašeg ekrana. Besplatna
literatura Sva besplatna literatura je na engleskom jeziku. Ti materijali koji nisu besplatni a želeli biste da ih imate, mogu biti kupljeni (na primer) na sajtu www.amazon.com. Kontakt Ron Linden Sweden Turneja
kroz Švedsku Ažurirana napomena: Turneja je završena 2005. godine a sledeća nikad nije zbog pretnji homomafije u našoj zemlji. Za više informacija o turneji posetite naš gore navedeni link “homomafija”. Počnimo sad s razotkrivanjem laži broj 1. Laž broj 1: Heteroseksualni i homoseksualni način života su podjednako prihvatljivi Zašto je neophodno da razmotrimo
tako rasprostranjeno homoseksualno delovanje? Zatim nastavljaju (strana 155): Kirk i Madsen dalje objašnjavaju (strana
155-156): Poštujući istinite činjenice koje se
navode u reklamama, Kirk i Madsen arogantno izjavljuju (strana 154): Ovde u Švedskoj kamila je već u potpunosti ušla u šator. U njihove laži su već uveliko poverovali naivni šveđani. Ovde je RFSL već ”uvukao i ostale osobitosti jedne po jednu”. Jedino tako što ćete čuti opis (Vi kao roditelj), ćete dobiti i motivaciju da spasite svoje dete takvog životnog stila. Tek kad shvatite da ”su reklame laži” počećete da tražite i nalazite neophodne alatke da sprečite razvoj homoseksualnosti kod Vašeg deteta. Hajde da uporedimo ta dva načina života. Ali prvo moramo uspostaviti da – uprkos svih reklama RFSL-a i njihovih simpatizera – su homoseksualni i heteroseksualni ljudi jednake vrednosti. Svi ljudi imaju jednaku vrednost. Dakle, svi treba da se usaglasimo na tome. Međutim, ako govorimo o tome koje je poželjno seksualno opredeljenje za individuu i za društvo, mišljenja se razlikuju. Ima onih koji obrazlažu da je homoseksualni način života, sa svojim manjkom tabua i slobodom da se uživa u bilo kojoj vrsti seksa, poželjniji životni stil. Ali takođe ima onih koji veruju da heteroseksualni način života treba da bude preferiran, s individuine tačke gledišta i takođe iz društvenog aspekta. Zbog toga ćemo uporediti oba načina života da biste Vi kao roditelj mogli i sami da odlučite poželjan ishod kod Vašeg deteta i da biste preduzeli neophodne korake u tom pravcu. Pošto govorimo o onome što Vi kao roditelj vidite kao poželjno, dotaknućemo samo to što je najbolje za Vas i Vašu decu, te se nećemo koncentrisati na uticaje po društvo uopšteno (na primer: medicinski troškovi za lečenje polno prenosivih bolesti, koliko društvo pati zbog narkomanije, koliko druge grane medicine pate zbog toga što se toliko para ulaže u pronalaženje leka za SIDU, itd.). Poređenje ova dva načina života nam otkriva sledeće:
Koren problema u homoseksualnom načinu života leži – osim moralnog aspekta i aspekta vernosti – u različitim oblicima analnog seksa. To je centralni deo njihovog načina života što nam dokazuje i poseban osvrt na ”Analni Priručnik” (ref. 13) koji je objavljen na RFSL-ovom zvaničnom veb sajtu. Oko dve trećine svih muških homoseksualaca se upušta u različite oblike analnih odnosa i aktivnosti. Baš zbog ovakvog izvežbavanja proizilaze mnogi zdravstveni problemi. Samo je pitanje vremena kada će doći do epidemije sledeće opasne i kobne bolesti. Hajde sada da u više detalja da pogledamo svih 9 područja poređenja. 1. Prosečan životni
vek. 2. Upotreba
nezakonitih droga. Odgovor možemo naći na jednoj od strana RFSL-ovog veb sajta. Moram priznati da sam oklevao, da li uopšte da obuhvatim ovaj materijal u svojoj prezentaciji. On je stvarno odvratan većini normalnih ljudi. Ali naposletku, ovaj materijal dolazi pravo s RFSL-ovog sajta i objašnjava bolje nego bilo kakve druge reči zašto su nezakonite droge tako dominantne u njih. Ovde na ovoj RFSL-ovoj strani internet prezentacije (ref.5) oni pišu: “Lizanje čmara” - Felnovanje (Rimming) Drugim rečima: “za početnika su ovakve stvari odvratne, ali za jednog iskusnog učesnika su ovakve stvari kao parče neba na zemlji”. I sama ova činjenica – da je odvratno za početnika – objašnjava zašto se tako zgodno koriste nezakonite droge da bi olakšali ovakva izvežbavanja. Ista stvar važi i za ostale aktivnosti u koje se upuštaju homoseksualci (uzmimo za primer takozvano “pesničenje” itd.). Dobro je poznato i to da iskusniji stariji muškarci žele da uvode mlađe muškarce i dečake u ”misterije” različitih seksualnih praktikovanja. Kao kada je naš glavni sudija Vrhovnog suda, Leif Thorsson, platio za homoseksualne usluge dvadesetogodišnjem momku iz Štokholma (Nr 1). Kasnije ćemo ovaj fenomen još razmatrati. Dok čitate sadržaj RFSL-ovog veb sajta polako shvatate da postoji progresija u homoseksualnim izvežbavanjima. Gnusna i iskvarena dela od juče neće biti dovoljna i danas. 3. Učestalost
samoubistva. 1). Kada “pre-homoseksualni” dečak uđe u pubertet on je već u svom životu pretrpeo mnogo odbačenosti od strane njegovih muških vršnjaka. Dok je odrastao često se osećao da nije poput ostalih dečaka. To je već samo po sebi izazvalo emotivne traume u njemu. Tu je njemu hitno potrebna pomoć drugog čoveka (ili ljudi) da bi potvrdili i uverili ga u njegovu muškost. A umesto toga, to dete i previše često tada primi RFSL-ovu propagandu koja ga odvlači sve dublje i dublje u homoseksualni način života. 2). Ako on tada ”izađe” kao homoseksualac najčešće trpi još prezira i odbačenosti od strane mnogih ljudi. Može čak da se desi da ga odbaci i jedan od članova njegove porodice. Nažalost, u tim situacijama čak i mnogi članovi crkve ne znaju kako da pruže adekvatnu pomoć. Čak i da se desi da naiđu na potpunu prihvaćenost, mnogi muškarci homoseksualci nikada neće biti srećni jer duboko u sebi osećaju da ima nečeg neprirodnog u vezi njihovog načina života, te da nešto nije u redu s njima. 3). Kada osoba dalje napreduje u homoseksualnom načinu života ona otkriva da on ne može nikada da ih odvede do istinitog zadovoljstva. Pošto je to protiv prirode nikada neće doći do emotivnog zadovoljstva. Te ono što je palilo juče, danas više ne i obično tada dalje napreduju u još perverznija dela i osećaju se još nezadovoljnijim.. Postoji laž koja je plasira visoko na homoseksualnoj agendi, a to je da bi nas potpuna i nerezervisana tolerancija i prihvaćenost dovela do smanjenog broja samoubistava. Možda bi se sama stopa (ili učestalost) malo smanjila. Ali to takođe vodi do toga da bi još više dečaka razvijalo svoju homoseksualnost. Roditelji bi to smatrali potpuno normalnom i prirodnom pojavom te se ne bi radili to što je u njihovoj moći da je spreče. Znači, iako bi se učestalost samoubistava malo smanjila, činjenica je da bi se na taj način mnogo više dečaka uvuklo u homoseksualni način života te bi ipak ukupan broj samoubistava narastao. U ovom kontekstu bih želeo da malo više objasnim koji su to adekvatni stavovi koji bi heteroseksualci trebali da imaju prema homoseksualcima. Od svih i-mejlova koje sam primio kroz kontakt na ovoj internet prezentaciji, jedan gospodin (izgleda hrišćanin) je napisao: “Zar nije problem to (s hrišćanske tačke gledišta) što oni koji su se najviše napatili zbog vlastitog nesrećnog detinjstva (na primer: odsustvo oca) su takođe oni za koje postoji i najveća verovatnoća da će i sami razviti homoseksualnost. Moje pitanje je kako da pokažemo hrišćansku ljubav i brižnost osobi koja je homoseksualac, kada je to toliko teško?” Ovde je očigledno šta je pisac želeo da kaže. Kada adolescent pokaže da ima pre-homoseksualne tendencije, a mi znamo (ili imamo povoda da verujemo) da iste vuku korene iz neadekvatnog odgoja deteta, zar ne bismo trebali da da mu/joj pomognemo da prihvati homoseksualni način života. Postoje dva suštinska pitanja koja se obuhvaćena doprinosom ovog pisca: a) Naši stavovi i b) Pitanje poštenja u odnosu na celu stvar. a) Naši stavovi Ova misao je dobro iskomunicirana dirljivom pričom o ”Rendiju” u Čak Kolsonovoj knjizi Dobar život. S dozvolom Zatvorske zajednice (Prison Fellowship), ovo poglavlje (koje nosi nalov “Moralnost i prirodni red”) je prevedeno na Švedski i dostupno Vam je ako ga zatražite od nas. Za informacije o tome kako da naručite ovaj materijal pogledajte stranični meni pod linkom ”Besplatna literatura”. Ako razumete engleski ja Vam toplo preporučujem da kupite tu knjigu (Dobar život od čak Kolsona, osnivač i predsedavajući uspešne Zatvorske zajednice). Dakle, sve se svodi na sledeće: Da li verujete da je homoseksualnost nešto što se može sprečiti i ”lečiti” ako se razvije? Baš ovom pitanju su posvećeni dole navedeni segmenti moje prezentacije, odnosno laž 2 i laž 3, koji će Vam pomoći da razumete zašto homoseksualnost može biti sprečena. Takođe ćemo razmotriti i to, zašto je toliko važno homo lobiju da Vi ne saznate ove informacije. b) Pitanje poštenja u odnosu na celu
stvar 4. Učestalost
pedofilije. Svaki slučaj, u kome je dečak seksualno zlostavljan od strane muškarca, je po prirodi homoseksualni čin bez obzira na to da li je sam prestupnik homoseksualac. Pomislite samo na katoličke sveštenike koji su zlostavljali decu. Očigledno je da imaju homoseksualne tendencije čak iako oni sami nikada ne bi priznali da su homoseksualci. U skladu s time, maltene svi slučajevi u kojima su zlostavljane devojčice su po prirodi takvi da se mogu klasifikovati kao zločin heteroseksualne pedofilije. Dakle, iz ovoga proizilazi da možemo dobiti neki uvid u situaciju ako pogledamo procentualni odnos zlostavljenih dečaka s procentom zlostavljenih devojčica. Imajmo takođe u vidu da su uglavnom manje prijavljivana zlostavljanja dečaka od strane muškarca nego zlostavljanje devojčica od strane muškarca. Trebamo napomenuti da postoje i prestupnici koji su biseksualci te seksualno zlostavljaju dečake i devojčice. Statistike nam otkrivaju da da je seksualno zlostavljanje dečaka samo malo ređe nego seksualno zlostavljanje devojčica iako ima oko 25 do 50 puta više muškaraca heteroseksualaca nego muškaraca homoseksualaca u sveukupnom stanovništvu. Čak je i politički ispravna liberalna medijska kuća poput Los Anđeles Tajmsa morala da prizna ovakvu činjenicu. Oni su 25og-26og Avgusta 1985. godine objavili svoju anketu koju su sproveli širom Ameirke i prilikom koje su intervjuisali 2.628 punoletnih osoba. Punih 27% žena i 16% muškaraca su potvrdili da su bili seksualno zlostavljani kao deca. Drugim rečima, samo oko 1,7 puta (=27/16) više devojčica nego dečaka je bilo zlostavljeno. Pošto je 25/1,7=14,7 i 50/1,7=29,4 iz ovoga sledi da su muškarci homoseksualci između 14,7 i 29,4 puta verovatniji da postanu pedofili nego heteroseksualni muškarci. Ovakva gruba analiza, kao što sam naveo gore, se zasniva na predpostavci da su svi prestupnici bili muškarci. Međutim, u istraživanju LA Tajmsa 7% devojčica je bilo zlostavljano od strane žena i takođe je 7% dečaka bilo zlostavljeno od strane žena. Dakle, imamo 93% muških prestupnika u odnosu na malo pre kalkulisanih 100% od ukupnog broja svih predstupnika. S ovom ”ispravkom” su došli do saznanja da su 4 od svakih 10 slučajeva zlostavljanja u ovoj istrazi počinili homoseksualci. Dakle, kada 40% podelimo s 2-4% homoseksualne populacije, matematika je sledeća, između 10 (=40/4) do 20 (=40/2) puta je verovatnije da će bilo koji muškarac homoseksualac postati pedofil nego bilo koji heteroseksualni muškarac. Ovo je prikladno i ”neprilagođenim” ciframa od gore (14.7 do 29.4 puta verovatnije). Time što ćete (Laž 1-1) kliknuti ovde imaćete pristup ovim i mnogim drugim istraživanjima na ovu temu. Ovde bi morali da zabeležimo još jednu stvar. Mnoge od statistika koje koristimo, kao na primer u prethodnom istraživanju, su zasnovane na podacima pre nego što je došlo do eksplozije homoseksualizma do koje je došlo zbog medija i njihove popularizacije ovakvog načina života. Danas, procenat homoseksualaca najverovatnije prevazilazi istorijsku cifru od 2%-4% sveukupne populacije. Stoga – primera radi – ako procentualno ima između 4% i 8% homoseksualaca te to primenimo na istu bazu podataka, rezultati se smanju, ako podelimo sa dva od 10-20 puta dobićemo između 5-10 puta veću verovatnoću pedofilije kod homoseksualnih muškaraca. Naravno ovakve kalkulacije nam mogu dati samo približne cifre. Tako je jer dok se procenat homoseksualaca sveukupnog stanovništva povećava, u skladu s time se povećava i ukupan broj slučaja pedofilije koju su izvršili homoseksualci. Iz svega ovoga možemo zaključiti da je verovatnoća uvek nekih 10-20 puta veća će muškarac homoseksualac a ne heteroseksualac postati pedofil. Gledajući brojke očigledno je da većina homoseksualaca nisu pedofili. Dakle, biti deo grupe ljudi koji imaju tako veliku učestalost pedofilije jeste (potpuno razumljivo) veoma uznemiravajuće za one homoseksualce koji nisu pedofili. Ovo je slično situaciji sa Severno američkom muškarac – dečak lubavnom asocijacijom (“North American Man-Boy Love Association”, NAMBLA) koja predstavlja sram za mnoge homoseksualce koji nisu pedofili. Međutim, prihvaćenost pedofilije postepeno raste i polako ali sigurno biva prihvaćena od strane našeg nemoralnog društva. Znači, neće proći puno vremena i NAMBLA više neće predstavljati sramotu njihovog pokreta. Hajde sada da pogledamo neke primere, pa ću zatim ću predstaviti moju sopstvenu statističku analizu o obimnom istraživanju interesantne baze podataka. 4:1. U izjavi, koja se nalazi na RFSL-ovom veb sajtu, ispoljava se divljenje starijim muškarčima koji imaju seksualne odnose sa mladim dečacima. Tamo piše: ”U drevnoj Grčkoj ljubav između starijih muškaraca i mladih dečaka je bila veoma cenjena.” Za više informacija o ovome kliknite ovde (Nr 2). 4:2. Nije tajna ni to što je Tajland – sa svojom ozloglašenom prostitucijom dece - It’s no secret that just Thailand - with its infamous child prostitution – tako popularna putna destinacija među muškarcima koji su homoseksualci. Na ovoj strani punoj informacija (ref.8) – koja je upućena homoseksualcima – možemo pročitati zašto je ta zemlja tako popularna. Evo jednog dela: O gej sceni. Imajte na umu da su tajlandski
muškarci radni ljudi i da je Vaše zadovoljstvo i sreća u stvari njihov
prihod. Ako neko vreme razgovarate s čovekom u kafiću, častite ga pićem,
ostavite mu napojnicu, ili i jedno i drugo. Patong ima klubove s kabare predstavama gde nastupaju go-go dečaci, takođe ima seksi predstava ali i barova i restorana a skoro sva mesta posećuju i tajlandski muškarci koji rado odu s gostima. Ako Vam se dopadne neki tajlandski muškarac saznajte preko kapetana ili gazde da li on govori engleski. Uvek je najbolje da budete potpuno otvoreni u svojim namerama, sa tajlandskim muškarcem i sa gazdom lokala. Saznajte šta taj tajlandski muškarac voli ali i šta ne voli. Takođe saznajte da li je on spreman s Vama da provede celu noć ili samo neko kraće određeno vreme. Ako u napred ne utvrdite ove stvari lako može doći do zbunjenosti ali i razočarenja. Uvek postoji određena tarifa koju morate platiti vlasniku lokala gde radi Vaš tajlandski muškarac, kod te cene nema cenkanja. Neka fleksibilnost može postojati u isplati tajlandskog muškarca kojeg ste izabrali. Usluge tajlandskog muškarca mogu obuhvatati, samo seks, jedno zajedničko noćenje ili ćete se možda odlučiti da ga punovremeno angažujete tokom celog Vašeg boravka tamo. Molimo Vas da poštujete i njegov privatan život s obzirom na to da on možda ima neku porodicu i prijatelje kojima bi eventualno morao da posveti barem malo vremena svaki dan. Isplata može da se odradi na kraju vaše avanture, ali je možda preporučivije davati neke pare kako vreme odmiče... Tajlandski muškarci koje ćete
upoznati ovde, kao i svuda u svetu, imaju različite namere zbog kojih žele da
Vam se predstave. Možda u Vama traže ljubav, zadovoljstvo seksa, novac ili pak
kombinaciju sve tri navedene stavke. Još da dodamo, da posle cunamija koji je pogodio Tajland, homoseksualna zajednica tamo je morala da odloži svoj veliki gej festival u Puketu. Ta informacija, koja je objavljena na RFSL-ovom sajtu, je donela mnogo razočarenja i u ovdašnjim gej krugovima. 4:3. Holandija i Belgija su zemlje koje su poznate po tome što redovito smanjuju ”godinu pristanka” za seksualne odnose između odraslih i dece (trenutna granica je 12 godina). Zgob te činjenice se nismo puno ni iznenadili da je Bo Svenson – glavni sudija Vrhovnog suda Švedske i očigledan zastupnik trgovine seksom – u korak pratio Belgijski pravni sistem. On je podrobno razgovarao o ovome u interviju gde je otvoreno branio svog drugara iz Vrhovnog suda, Leifa Thorsona, koji je platio je platio za seksualne usluge jednom studentu dečaku u Štokholmu. (Br 1). 4:4. Nedavno je Homoseksualni časopis objavio posebno izdanje koje je bilo posvećeno ”Tribini o pedofiliji”. Izdavač, Džon DeCecco, je takođe član izdavačkog odbora Pedike: Pedofilijskog časopisa. To je holandski časopis koji promovira ”izučavanje pedofilije” u pokušaju da društvo prihvati bude tolerantnije prema njoj. Ovo posebno izdanje se odnosi na esencijalnu, uticajnu i rastuću granu homoseksualne zajednice koja ne krije niti osuđuje pedofiliju (REF.1 strana 63). Homoseksualni lobi uvek želi da naglasi da u društvu ima više heteroseksualnih nego homoseksualnih pedofila. Ako govorimo o ukupnom broju takvih zločina onda je to istina. Međutim, naivna javnost se jednostavno zadovolji s tom informacijom. Ali ako pogledate učestalost pedofilije, videćete da je homoseksualna pedofilija mnogo češća. Otprilike 10 puta. Razlog velikih razlika od jednog do drugog istraživanja – kao što smo već napomenuli – je taj što je veoma teško utvrditi tačne brojeve u bazi podataka. Zbog toga neki ljudi ne veruju ove činjenice koje ukazuju na ovu povećanu učestalost pedofilije među homoseksualnim muškarcima. Ali sve studije jasno ukazuju na isti trend. Da se razumemo, postoje istraživanja koja se kotiraju u donjem zoni faktora 10. Jedno takvo istraživanje (REF.1 stana 64-65 i ref.9), je utvrdilo da ima 36 puta više muškaraca heteroseksualaca nego muškaraca homoseksualaca. Ali, broj ukupnih seksualnih zlostavljanja od strane heteroseksualaca je bio ”samo” 11 puta veći nego ukupan broj seksualnih zlostavljanja koja su počinili homoseksualci. Dakle, prema tome postoji samo oko 3 puta veća verovatnoća (=36/11) da će muškarac homoseksualac a ne muškarac heteroseksualac postati pedofil. Da pomenem još jedno istraživanje koje je sprovedeno 1988. godine a objavio su ga Bredford, Blomberg i Bourget u Psihijatriskom časopisu Otova univerziteta (ref. 10). Oni su zaključili da su za između 19% i 33% sve prijavljene pedofilije krivi baš muškarci koji su homoseksualci. Imajuči u vidu činjenicu da su 3% svih muškaraca homoseksualci, ”prezastupljenost” pedofilije među homoseksualcima jeste između 6 (=19/3) i 11(=33/3) puta češća nego li učestalost pedofilije među heteroseksualcima. Važno je da se setimo da je od 1973. godine kada je APA izjavila da je homoseksualnost normalno ponašanje (vidi Laž 2 pod poglavlje 1 ispod), čini se da su discipline poput psihologije i psihijatrije preplavljene homoseksualcima koji imaju posebnu agendu. Stoga je za očekivati da su studije koje su obavljene u skorije vreme (posebno one koje su sprovodili homoseksualci) pune predrasuda i često puta se sprovode u potpunom odsustvu intelektualne iskrenosti u oblasti ”istraživanja” homoseksualizma. Kod Laži broj 3 možete videti par primera. Dakle, ne treba uzeti zdrave za gotove studije koje su u današnje vreme sprovedene u oblasti pedofilije među homoseksualcima. REF.2 strane 121-140 nabrajaju i više od desetak renomiranih studija i izveštaja koji svi do jednog ukazuju na to da je primetno veća učestalost pedofilije među muškarcima koji su homoseksualci. Takođe bih želeo da Vam predložim i sledeću referencu [ref.38] (Izveštaj: pedofilija je češća među 'homoseksualcima' – Istraživanje koje otkriva 'tamnu stranu' homoseksualne kulture). Detaljna analiza opsežne baze podataka (iz 12 Sjedinjenih Američkih Država između 1991. i 1996. godine), koju je objavio državni Biro pravde 2000. godine (ref.11 i ref.12), predlaže da je stvarni odnos učestaloste pedofilije među muškarcima koji su homoseksualci i heteroseksualci 10:1 (Nr 3). 5. Polno prenosive
bolesti (PPB) U vreme kada se ta bolest pojavila bila je poznata pod imenom IPPH (Imuni poremećaj povezan s homoseksualcima, na engleskom: GRID / Gay-Related Immune Disorder). Ali je veoma ubrzo nakon toga homoseksualni lobi – pošto je odjednom postao veoma uticajan – uspeo da promeni ime u SIDA/AIDS (sindrom stečene imunodeficijencije). Danas su svi upoznati s ovom tragičnom i širom sveta rasprostranjenom HIV/AIDS epidemijom. Ali osim HIV/GRID/AIDS postoje mnog druge PPB. Jedna od njih je HPV (humani papillomavirus), odnosno to je ime koje se odnosi na nekih 70-ak različitih vrsti virusa. Studija koja je obuhvatila muškarce homoseksualce i biseksualce iz San Franciska je pokazala da su HPV-i skoro univerzalna stvar među svim muškarcima koji su HIV pozitivni a čak je 60% prisutna kod onih homoseksualcima i biseksualcima koji su HIV negativni. Neke druge PPB (Gonorea, Sifilis, Kaposiev Sarkom, itd.) su mnogo češće pojave muđu muškarcima homoseksualcima. Takođe je hepatitis B mnogo češći kod homoseksualaca nego kod heteroseksualaca. Postoje dva suštinska razloga zbog kojih se PPB tako brzo šire među muškarcima homoseksualcima: 5:1. Učestalost analnih seksualnih odnosa je veoma visoka kod homoseksualaca. Prema jednom izveštaju (ref.13): [Povećan broj slučajeva nezaštićenog seksa i Rektalne gonoree među muškarcima koji praktikuji seksualne odnose s muškarcima (MSM) San Francisko, Kalifornija, 1994-1997, Nedeljni izveštaj o mortalitetu i učestalosti prenosivih oboljenja, Centar za kontrolu i prevenciju bolesti, Januar 29,1999,45] kaže da je procenat upražnjavanja analnih seksualnih odnosa među muškarcima (MSM) porastao sa 57,6% na 61,2% u periodu od 1994. do 1997. godine. Potrebno je samo da pogledate RFSL-ov “Analni priručnik” – koji je tako odvažno predstavljen na njihovom veb sajtu (ref.14) – i odmah ćete shvatiti koliko je rasprostranjeno ovakvo izvežbavanje muđu muškarcima koji su homoseksualci. Analni seksualni odnosi prenose PPB na mnogo višem nivou nego što to čine vaginalni seksualni odnosi. U studiji koja je objavljena u Novo engleskom medicinskom časopisu kaže da je “verovatnoća prenošenja HIV-a u nezaštićenoj primljnoj analnoj penetraciji je između 0,008 i 0,032, ili između 1 u 125 i 1 u 31” (REF.2 strana 71-72). U poređenju, verovatnoća prenošenja HIV-a nezaštićenim vaginalnim seksualnim odnosom je “samo” između 0,0005 i 0,0015 ili između 1 u 2000 i 1 u 666. Dakle, analni seksualni odnosi su između 5 i 64 puta rizičniji nego vaginalni seksulani odnosi. Ali ovaj virus se ne prenosi samo putem krvi ili ostalih tečnosti koje luči organizam. U publikaciji “Analno zadovoljstvo i zdravlje” (Džek Morin, Analno zadovoljstvo i zdravlje: Vodič za muškarce i žene, San Francisko, Daun Ter Pres, 1998 s. 220) kaže: “Seksualne aktivnosti pružaju mnoge prilike da se male količine fekalija nađu u ustima seksualnog partnera. Najneposredniji način je putem oralno-analnog kontakta”. 5:2. Velik broj partnera među muškarcima homoseksualcima. Opet se osvrćemo na RFSL-ov veb sajt da vidimo neke od takvih slučajeva i da vidimo na kakav su rizik spremni homoseksualci samo da bi uživali u nezaštićenom seksu (ref.15). Tamo neko piše: ”Mi se međusobno volimo, testirali smo se i jesmo HIV negativni. Mi se međusobno jebemo ali kada to činimo s drugima obavezno koristimo kondome. Nagođena sigurnost funkcioniše samo ako se na to slože oba partnera koji su se testirali dva puta (mora proći tri meseca od prvog do drugog testiranja) i oba puta su bili HIV negativni, pod uslovom da u međuvremenu praktikuji samo zaštićeni seksualni odnos. Potrebno je oko tri meseca da se formiraju anti-tela. Zatim se morate složiti oko toga koja se pravila primenjuju kada se sretnete s nekim sa strane. Ako biste se uvek jebali s drugima koristeći kondom te Vam se desi da to ne učinite odmah recite svom partneru da ste praktikovali nezaštićen seks, e to je dobar dogovor.” 6. Nevernost prema
partneru. Osim mnogo većeg rizika od dobijanja PPB kod homoseksualnih muškaraca (vidi gore) visoki stepen nevernosti u njihovim odnosima često rezultira u dodatnoj emotivnoj traumi za jednog od njih kada se to partnerstvo prekine. Naravno postoje i velike emotvne traume ako se taj par odluči da usvoji dete. Dakle, osim velikog rizika same pedofilije, ovo je takođe postala surova stvarnost za naše najmlađe, jer je švedski parlament ("Riksdag"), jednim veoma sramotnim činom, legalizovao usvajanja dece od strane homoseksualnih partnera. (Vidi “Paradu srama” pod Laž 4.2 ispod). 7. Društvena i
religijska prihvaćenost. ISLAM (Koran 4:16) (Koran 27:55) JUDEO-HRIŠĆANSTVO 8. Nenormalan
fokus na seksu. 9. Rektalni problemi. “Pesničenje” Zato, čak i kada se koriste kondomi kako bi se smanjio rizik od virusa i bakterioloških infekcija (vidi gore), analni seksualni odnosi mogu naneti povrede i to uglavnom čoveku koji biva penetriran. Često dolazi do "rektalne neumerenosti" kao i do kancera analnog kanala. Membrana koja okružuje rektum je gotovo uvek oštećena. Čak i da nije došlo do velike povrede, pojave se male (ponekad mikroskopske veličine) pukorine u rektalnoj membrani, što omogućava neposredan prenos bakterija u krvotok. Stoga, iako verni homoseksualni partneri imaju manje šanse da se zaraze AIDS-om (zbog njihove vernosti i poverenja) oni se često upuštaju u ovakve aktivnosti te su tada veoma ranjivi na druga ozbiljna. Oni su obično žrtve drugih ozbiljnih – ponekad i smrtonosnih – infekcija koje su uzrokovane fekalijama koje ulaze u krvotok. Ove bolesti obuhvataju hepatitis B ali i druge neuobičajene infekcije kao što su Šigela, Gardia Lamblia, za koje se danas kaže da su Homoseksualni crevni sindrom, HCS ("Gay Bowel Syndrome, GBS)" [REF.2; strane 80-82]. Članak u časopisu [F.N. Judson, "Polno prenosivi virus hepatitisa i trbušni patogeni", Urološka klinika severne amerike 11,. Br.1 (Februar 1984), str.177-185] opisuje ovo na sledeći način: “Zbog većeg broja seksualnih partnera ali i seksualnih izvežbavanja kao što su felnovanje i analni seksualni odnosi, homoseksualci imaju velike verovatnoće da budu zaraženi hepatitisom B, amebama, šigolom, kampilobakteriozaom, ali i anorektalnim zarazama tipa Neisaria gonorejom, Chlamidija trakomatisom, Treponema paladiumom, herpes simpleks virusom, HPV-om". Imajući u vidu poređenje ova dva načina života, Vi – kao roditelj – mozete oformiti vlastito mišljenje o tome koji je životni stil poželjniji za vaše dete (pogotovo za sinove). Takođe s obzirom na sve ovo trebate da imate predstavu o tome koliko ste spremni da se angažujete oko Vašeg deteta da biste kod njega sprečili homoseksualni ishod. U sledećem poglavlju (Laž 2) ćemo videti šta biste Vi mogli da uradite da utičete na seksualnu orjentaciju svoga deteta kada ono u]e u pubertet. Laž broj 2: Kao roditelj nemate uticaja na to koju će seksualnu orjentaciju odabrati Vaše dete kada uđe u pubertet. U onom što sledi sam odlučio da Vam objasnim koje to radnje kao roditelj možete preduzeti – a koje da izbegavate – ako želite da Vaše dete ili unuk izabere heteroseksualni način života kada uđe u pubertet. Međutim, ako Vi preferirate homoseksualni način života ( na primer homoseksualne partnere koji su usvojili decu) učinite suprotno od toga što Vam se ovde dole predlaže. 1. Ubedljivi
rezultati opširne istrage su potiskivani od strane homo lobija. Ovo je rezultat neumorne propagande koju forsira RFSL i SVT protekle tri decenije. Ako niste šveđanin, treba da znate da je SVT u stvari švedski TV monopol koji služi kao edukativni i propagandni aparatus RFSL-a. Stoga i nije bilo neko iznenađenje kada je SVT primio ”Duginu nagradu” za najboljeg i najistaknutijeg promotera njihove agende. Ova nagrada im je dodeljena za vreme ”Nedelje gej ponosa” u Štokholmu, Švedskoj. Naš glavni grad je u poslednje vreme posta magnet (bukvalno Meka) za homofile iz čitave Evrope. Homo lobi je izuzetno uticajan u našem društvu danas. Na svim nivoima. Oni veoma dobro znaju da je njihov politički uticaj proporcionalan s njihovim brojevima. Mnogi roditelji i članovi porodice postaju veliki simpatizeri RFSL-a kada saznaju da je neko od njihovih postao homoseksualac. No istovremeno oni veruju da je tragedija to što se dešava njihovom najbližem. Dakle, ako ste roditelj koji želi da jednoga dana njihov potomak odabere heteroseksualnu orjentaciju, čitajte pažljivo tekst koji sledi. Dosta od materijala koji sledi je uzet (s dozvolom) iz knjige amerikanca Džosefa Nikolosija pod naslovom”Roditeljski vodič u sprečavanju homoseksualnosti” (REF.3). Nikolosi ima doktorat iz Psihologije. Moramo i da kažemo da se njigova knjiga zasniva na psihološkom istraživanju a ne na religijskim konceptima. Zbog svog stava dr. Nikolosi je danas svojevrsna prokleta osoba za vođe i mnoge članove “Američke psihološke asocijacije”. Godine 1973. asocijacija srodna ovoj – “Američka psihijatrijska asocijacija” ili “APA” je izglasala da izbriše homoseksualnost sa zvanično odobrene liste duševnih oboljenja (Dijagnostički i statistički priručnik, DSP – na engleskom: Diagnostic and Statistical Manual, DSM). Ovo se dogodilo putem iznenadnog lukavstva od strane veoma male ali veoma glasne i ljutite grupe homoseksualaca i njihovih simpatizera (REF.1 strana 32-35). Od tada, psihijatri homoseseksualci, psiholozi i njihovi simpatizeri unutar svojih organizacija objavljuju sve više manipulisanih izveštaja, istraživanja i simpozijuma. Dr Nikolosi nam kroz primer objašnjava ovu promenu politike. On piše slediće (REF.3; strana 171-172): ”Politička ispravnost nastavlja da muči sve naše mentalno zdravstvene asocijacije. Godine 1999. na godišnjem sastanku ”Američke psihijatrijske asocijacije” bilo je planirano da bude održana i debata o tome da li seksualna orjentacija može biti promenjena putem terapije. Ali ta debata je otkazana kada su se povukla dva zakazana govornika. Oni su svoje povlačenje obrazložili tako što su rekli da je tema homoseksualnost-kao-promenjiva previše politički nastrojena za jedan ovako naučno orjentisan skup. Psihijatar Džefri Satinover i ja smo prvobitno bili predloženi za članove tribine, ali je gej-aktivista psihijatar odbio da učestvuje ako mi budemo uključeni u tu diskusiju. Znači recimo da pohađate postdiplomske studije i mislite da je heteroseksualnost normalna stvar. Nek Vam je sa srećom ako pokušate da izrazite svoj stav, objavite tezu ili da se sprijateljite s nekim kolegom. Bilo bi Vam bolje da držite svoje stavove samo za sebe, inače Vam se može desiti da Vas izbace baš iz tog društvenog kluba u koji biste tako želeli da uđete.” Više informacija o ovome možete naći na sledećem linku (Br 4 na straničnom meniju). Ako je potiskivanje istine od strane homo lobija u Americi tako obilno, zamislite samo kako je u Švedskoj. U Švedskoj najverovatnije ne postoji ni jedan psiholog a ni psihijatar koji želi (ili se usuđuje) da sarađuje s roditeljima koji mu dođu s dečakom, zbog toga što on manifestuje razvoj isfeminiziranog ponašanja. Dakle, na Vama je kao roditelju da se sami pozabavite ovim pitanjem koje se odnosi na buduću seksualnu orjentaciju Vašeg deteta. U mojim naporima da Vam pomognem pružam Vam i besplatnu literaturu. Povodom ovoga stupite u kontakt s nama time što ćete na straničnom meniju kliknuti na link ”Besplatna literatura”. Posle ovog poprilično dugačkog uvoda, hajde da pogledamo šta otkrivaju iskrene studije o tome kako možete da sprečite razvoj početne pre-homoseksualne faze ali i kasnije faze homoseksualnosti kod vaše dece. Hajde prvo da pogledamo koren (postanak) homoseksualnosti kod dečaka. 2. Izveštaj istrage Bieber et ala (REF.4) Osim toga što je studija bila opširna i što su na njoj radili veliki stručnjaci, ona je od velikog značaja zbog dva važna razloga: 2:1. Sprovedena je između 1952. i 1962. godine. Znači sprovedena je
pre nego što je postalo tabu tema da se govori o tome kako je homoseksualnost
nepoželjno ponašanje koje treba sprečiti. Posle 1973. godine, kada je
APA izbrisao homoseksualnost kao nenormalnost iz njihovog DSP-a (Dijagnostički
i statistički priručnik), postlo je gotovo nemoguće da se sprovode ovakve
studije. Te kada bi se bilo koja grupa istraživača danas usudila da
sprovede nešto tome slično, oni bi bili neverovatno proganjani od strane
njihovih kolega. Ali njihova su otkrića i danas validna, pogotovo za
roditelje kojima je važno da njihovi dečaci mimoiđu razvoj homoseksualnosti. Pogledajte samo šta piše na RFSL-ovom
sajtu (ref.16)
i razumećete o čemu govorim: Očigledno je da danas mnogi mladi ljudi – koji u stvari nisu skloni homoseksualizmu (tj. oni nikada nisu “pre-homoseksualci” radi njihovog nesrećnog odgoja) – ipak odaberu taj način života jer je to takav trenutni hir. Ili barem oprobaju takvo ponačanje, a mnogi od njih se tada uplete u tu mrežu (vidi sedmu stavku na straničnom meniju pod naslovom besplatna literatura). Ovaj veb sajt se ne bavi okolnostima iza tako jasno odabranog načina života. Ovakvo nešto se može sprečiti jedino ako se aktivnosti poput RFSL-ovih dovedu pod kontrolu i stave van zakona u interesu celokupnog društva. Dakle, bezbedno je reći da kada je ova studija sprovedena 1950-ih i 60-ih godina, homoseksualnost je jo uvek nosila žig sramote i niko nije želeo da odabere ili čak samo da proba taj način života. Isto kao što nike ne odabere da postane alkoholičar. U Bieberovom izveštaju uzeto je u obzir čak 106 homoseksualaca koji su detaljno prostudirani zajedno s kontrolisanom grupom od 100 heteroseksualnih muškaraca. Svo vreme osnovno pitanje je bilo: Zašto su ovih 106 muškaraca postali homoseksualci? Ima li čega u njihovoj pozadini ili odgoju što ih vodi na to da ih fizički privlače drugi muškarci? Njihovi nalazi su bili izuzetni po
tome što su svih ovih 106 muškaraca imali zajedničku nit prilikom odabira
homoseksualne orjentacije. Bieber i njegov tim su otkrili da su svi oni
(bez izuzetka) imali oca koji je bio emotivno odsutan ili ga uopšte nisu
imali za vreme svog odrastanja. Ni jedan od njih se nije osećao blizak
sa svojim ocem. 3. Zaključci koji se
mogu izvući Ako otac uspostavi jaku emotivnu vezu sa svojim sinom, veoma su male šanse da taj sin postane homoseksualac. Međutim, ako otac ne uspostavi ovu vezu sa svojim sinom, ne mora da znači da će sin postati homoseksualac. Na kraju krajeva čak je 37% heteroseksualaca u ovoj studiji mrzelo svog oca (u poređenju s 59% u homoseksualnoj grupi). Ali homoseksualni muškarci nekako nisu uspeli da uspostave vezu sa svojim očevima. Drugim rečima: Nedostatak
kvalitetnog međusobnog odnosa oca i sina je neophodan – ali ne uvek i
dovoljan – uzrok homoseksualnosti. Osim rezultata koji se odnose na emotivnu
privrženost oca i sina postoje i
drugi aspekti tog međusobnog odnosa, ali je trend sličan. Evo nekih od
njih. (Brojevi ne sačinjavaju zbir od 100% jer neki muškarci nisu mogli
da odgovore na sva pitanja).
Da pravlino protumačimo ovu tabelu moramo prvo da se setimo dečaka koji se nije dobro povezao s ocem, to nije automatski značilo da će on postati homoseksualac. U stvari većina dečaka koji se nisu dobro povezali s ocem jeste na kraju postalo hetereseksualno. (Setite se: neuspeh u pozvivanju jeste neophodan ali ne I dovoljan uslov za homoseksualnost). Dakle, koji su drugi faktori u igri kada je reč o određivanju seksualne orjentacije? Koji faktori promovišu heteroseksualan ishod? Na primer, pogledajte šesto pitanje! (“Pacijentov otac mu je komunicirao da mu se on sviđa i da ga voli”). Među homoseksualcima oko 25% jeste iskusilo ovakvu privrženost. Ipak to ih nije sprečilo da postanu homoseksualci jer nisu osetili povezanost sa svojim ocem iako su iskusili izražaje ljubavi. Ali oko dva puta više (51 of 100) heteroseksualaca u kontrolisanoj grupi jeste iskulilo tu ljubav. Jasno je da čak iako se sin ne poveže s ocem, očevo iskazivanje ljubavi promovira heteroseksualni ishod. Dakle, na osnovu tabele, Možemo zaključiti da su sledeći faktori (čak iako se sin I otac ne povežu) promoteri heteroseksualnog ishoda: 1. Biti očevo najomiljenije dete (iako nije vrlina kada roditelj ima favorite). 2. Osećati se prihvaćenim od strane oca. 3. Budite sigurni da sin ne mrzi oca svog (primetite I to da je 37% u heteroseksualnoj grupi mrzelo svog oca ali su ipak postali heteroseksualci). 4. Budite sigurni u to da sin prihvata svog oca. 5. Otac komunicira sinu da mu se sviđa I da ga voli. 6. Otac treba da ima puno poštovanje za svog sina i ostalu mušku decu. 7. Sin treba lakše da izlazi na kraj s ocem nego s majkom. 8. Sin treba da smatra svog oca za divnu osobu. Svi ovi aspekti međusobnih odnosa su tipično prirodne posledice privrženosti. Ali u slučajevima gde ne pođe do povezivanja, ovi drugi sekundarni aspekti će podupreti heteroseksualan ishod. Veoma je tužno to što mnogi očevi čiji sinovi nisu razvili svoj muški identitet, nemaju uopšte pojma šta se dešava. Njima je toliko vremena i snage oduzimao posao (možda zato što imaju veliku porodicu koju treba opskrbiti), da nisu imali dovoljno vremena za tog posebno ranjjivog sina. Ali ima i onih očeva koji su radije igrali golf u svoje slobodno vreme, a ne bi nikako poveli svog sina na pecanje. Dole ćemo diskutovati o tome zašto je dečakov neuspeh da se poistoveti s muškim polom u ranim fazama života, obično i uzrok homoseksualnosti. Ali, prvo da pogledamo kako ova studija ukazuje na to da homoseksualnost nije nasledna. Ako ona uistinu jeste nasledna bilo bi mnogo više muškaraca u homoseksualnoj grupi (H) koji bi kao deca iskusili emotivnu privrženost sa svojim očevima. Dakle, dozvolite mi da sumariziram
sledeće: Kasnije ću objasniti (pod stavkom broj 5) zašto postoji ovako jaka veza. Ali dozvolite mi da kažem da moje srce pati zbog te male dece koji imaju manjak muškog uzora u svom životu. A krv mi proključa kada vidim kako te dečake neumorno ganja RFSL u svojim nastojanjima da što više njih regrutuju u svoje redove. 4. PARADA SRAMA Ovako je izgledala Parada srama kada je Parlament glasao o tom predlogu zakona 2001/02:123 (ref.17) Predlog. 2001/02:123 Kao što možete videti iz ovog oficijalnog glasanja, samo je 37 ČP (članova parlamenta) iz Hrišćansko demokratske stranke glasalo protiv ovog zakona. Neka im je čast. “Umerena stranka” se u stvari zalagala samo za homo starateljstvo ali ne i za usvajanja naše dece od strane homoseksualnih partnera. Nelakoveran stav. Razmislite o tome! Da li bi Umereni ČP pristali na to da im homoseksualci odgajaju njihovu decu? Zamislite da je u pitanju Vaš sin! Zamislite, kada bi Vi – zbog okolnosti koje su izmakle Vašoj kontroli – morali da dozvolite da se neko drugi stara o Vašem detetu. Recimo da u tom slučaju možete da birate između muža i žene koji imaju normalan brak s jedne strane, a s druge birate par homoseksualnih muškaraca. Šta biste izabrali? Tek kada čovek ozbiljno razmisli o tome što se dogodilo tog sudbonosnog dana (Jun 5, 2002), shvati kako je nemaran i okrutan čin to bio prema svoj najranjivijoj deci. I to su odobrile sve straneke u našem Parlamentu osim Hrišćanskih demokrate. Kako mogu živeti sa sobom ostali ČP? Kako mogu da se pogledaju u ogledalo svaki dan znajući da su izdali bespomoćnu decu? Zakonodavna istorija ovog prezrivog
zakona Takođe moramo da istaknemo i to da su sledeće velike organizacije jako suprotstavile ovom predlogu zakona o homo usvajanju: Spasimo decu (Šv: Rädda Barnen), Dečiji Ombudsman (Šv: Barnombudsmannen), Mreža organizacija za usvajanje (Šv: Nätverket för Adoptionsorganisationer). Dalje, opozicija se takođe
oglasila kroz sledeće organizacije: Socijalna služba, Nacionalni komitet za
međunarodna usvajanja, Švedska asocijacija lekara, Švedsko društvo
psihologa, Socijolozi za pravdu u porodici, Nacionalno društvo porodičnih
savetnika, AFO Organizacija za potsvojčad i usvojenu decu, Organizacija
usvojene dece iz Koreje, Forum za usvajanje, Porodična organizacija
međunarodnog usvajanja, Deca na prvom mestu, Nacionalna organizacija pravde
za decu (BRIS), Sekretarijat porodične pravde, Savetodavni centar za usvajanje,
Umreženi glas usvojene dece, Prijatelji dece. Na primer, Švedsko društvo psihologa je dalo sledeći komentar: “Ovaj predlog je zasnivan na pretpostavci da je dete negde na periferiji a reditelji su u sredini. Tekst ovog predloga ukazuje na potpun nedostatak razumevanja za potrebe deteta”. (Šv: Promemorian har tillkommit utifrån en världsbild där barnet är perifert och föräldrarskapet står i centrum. Författningstexten uppvisar en total avsaknad av förståelse för och kunskap om barns behov. ] A u interviju za novine Svet danas (Šv: Världen Idag) Maja 18, 2005 Lars Ahlin, pretsedavajući čovek Švedskog
društva psihologa, je komentarisao oštru reakciju koju je njegova
organizacija priložila: “Mi se obično ne izražavamo na ovaj način ali u
ovom slučaju verujemo da je ovaj predlog zakona imao velike nedostatke. Veliki
problem je naš nedostatak razumevanja toga u kojoj meri utiče na dete to što
će ono biti odgojeno od strane dva roditelja istog pola. Odabrali smo da
predpostavimo koja je dečija perspektiva iako nemamo dovoljno znanja u ovom polju koje se zasniva na dokazima. Naravno da je ovo moralan dilema ali ne
smemo da eksperimentišemo na deci. Kada bi sa sigurnošću znali da deca neće biti izložena
nepotrebnim rizicima stvari bi bile drugačije. Ali deca ne mogu da se oglase
sama za sebe.” 5. Više o očevoj ulozi Stara izreka kaže da majke stvaraju dečake ali da očevi stvaraju muškarce. Kao još veoma malo dete počinje da shvata da je svet podeljen na prirodne suprotnosti, odnosno na dečake i devojčice ali i muškarce i žene. U tom periodu za dečaka nije dovoljno samo da posmatra te razlike. On takođe treba da odluči gde pripada u svetu koji je podeljen na polove. Devojčice imaju mnogo lakši zadatak. Njena osnovna veza je već uspostavljena s majkom tako da ona ne mora da prođe kroz dodatni izazov razvoja, kroz “de-identifikaciju” od osobe koja joj je najbliža– a to je majka – odnosno ne mora da se identifikuje s ocem. Ali za dečaka je stvar ubedljivo drugačija. On se mora odvojiti od svoje majke i mora rasti u razlici od njegovog osnovnog objekta ljubavi ako želite da ima ikakve šanse da jednoga dana postane muškarac heteroseksualac. Ovo objašnjava zašto ima više homoseksualnih muškaraca nego žena. Prvi zadatak razvojnog plana muškarca je da se ne razvije u ženu. Ovede baš i počinje neverovatno važan zadatak svakog oca. A u slučaju da otac nije tamo, posao počinje drugom muškarcu koji mora ispuniti njegovu ulogu. Ovo je veoma važno. Zato što je malim dečacima konstantno potrebna pomoć i ohrabrenje kako bi se razvili u pravog muškarca. Otac mu mora pomoći da razume da će i on jednoga dana biti kao njegov tata. Na primer, mali dečak i njegov otac se mogu okupati zajedno kako bi on shvatio da su oni isti te da će i on jednoga dana biti kao i njegov tata. Da je on jednostavno stvoren na taj način i to ne može biti promenjeno. Ovo takođe znači da sin razvija veće pouzdanje u svog oca. Tata postaje uzor svome sinu. Mama postepeno treba da smanjuje svoj uticaj nad sinom, i to kad dete navrši 2 godine. Otac mora da pokazuje toplinu i brižnost prema svom sinu te da se ne ustručava da ga zagrli. Neko je jednom rekao da ako otac ne grlli svog sina, drugi neki muškarac će ga zagrliti kasnije u životu, na jedan mnogo drugačiji način. Ako ovaj prirodan i neophodan razvoj nije ohrabren, šanse su da će dete propatiti od ”Poremećaja polnog identiteta – PPI” (na engleskom: Gender Identity Disorder – GID), koji je prvi korak za pre-homoseksualnog dečaka. Molim Vas pribeležite sledeće: 5:2. Problemi koji se tiču polnog identiteta češće utiču na dečake koji imaju osetljiv temperament nego na druge dečake. Takvi dečaci su pogotovo ranjivi ako iskuse odbačenost a ne ohrabrivanje od strane oca. Takva situacije se lako može dogoditi ako, na primer, dečak ima drugačije talente i prirodne darove nego svoja braća i otac. Otac je recimo zainteresovan za fudbal i možda već vodi svoje starije dečake na treninge i utakmice. A ako je očev treći ili četvrti sin bude zainteresovan za umetnost i recimo muziku, lako se može dogoditi da tata zapostavi njegove interese te da ga čak i ne ohrabri u onome što je njemu drago. Umesto toga, otac mora da pruži posebnu pažnju i da posveti vremena njegovim interesovanjima i talentima te da ga ohrabri u toj oblasti. Te da dozvoli svom sinu da se nalazi s drugim dečacima koji imaju ista interesovanja. Na taj način će on postati ”jedan od momaka”. Dečak se ne sme predati majci na staranje te do on na taj način postane ”mamina maza”. Ukratko: otac mora da pomogne u razvoju muškosti svog sina na način koji gradi toplo poverenje, poštovanje i naklonost među njima. Sve to kako bi ste bili sigurni u to da će Vaš sin jednoga dana hteti da bude kao njegov tata. Problemi s polnim poitevećivanjem se pojavljuju u različitim oblicima na različitim nivoima. U ekstremnim situacijama – takozvani Poremećaj polnog identiteta (PPI) – dečaci počnu da se igraju s lutkicama, oblače se u suknjice, itd. Veoma je važno da roditelji zajedno usaglase da zaustave ovakvo ponašanje u ljubavi i bez odbacivanja ili zadirkivanja sina zbog toga. Ali češći su blaži slučajevi ovakvog ponašanja, koji su zovu “polna protivurečnost” ili “polna zbunjenost”. Ali svi dečaci kod kojih postoji bilo koja vrsta zbunjenosti su u opasnosti da postanu ”pro-homoseksualci”. Takav dečak bi uskoro otkrio da nije poput drugih dečaka. Možda će se izolovati i biće zadirkivan od strane drugih dečaka jer će biti očigledno da on razvija svoju ženstvenost. Sve ovo će ga još više uveriti da je drugačiji od drugih dečaka. O, koliko je takvom dečaku potreban muškarac koji bi ga uverio da on jeste kao svi drugi dečaci te da će odrasti i biće kao i svi drugi muškarci. Koliko bih želeo da su svi muškarci svesni ove potrebe, ne samo u životima svojih sinova nego i u životima ovih ranjivih dečaka koji nemaju oca. Te da će u skladu s onim što znaju sprečiti RFSL u svojim nastojanjima da se dočepa baš takvih dečaka. Bez pomoći, ”pre-homoseksualni” dečak će se osećati opuštenije i sigurnije među devojčicama. Ali će biti unutra pokidan. S jedne strane će hteti da bude poput ostalih dečaka a s druge će verovati da on najverovatnije to nije. A kada uđe u pubertet slike se polako menja. Erotska draž je uvek prema nečemu što je drugačije od mene. Te ako se dečak družio s devojčicama dok je odrastao a u isto vreme se osećao da je stran i čudan kada je među dečacima, tada će njega seksualno privlačiti drugi muškarci. Homo lobi se zalaže za to da treba pre-homoseksualnoj deci obezbediti udoban razvoj (kako oni kažu) urođenog homoseksualnog identiteta. Ali na Vama je, kao roditeljima (bakama i dekama) da to sprečite. Ali morate prvo biti uvereni da homoseksualnost nije – ponavljam NIJE – usađena u gene. Više o ovom možete saznati pod ”Laži broj 3”. 6. Zajedničke uloge oba
roditelja Takva nesrećna deca zahtevaju posebnu pažnju koja bi im eventualno pomogla da zaleče te duboke emotivne ožiljke. Nažalost, deca koja potiču iz slomljenih domova su ta koja su najranjivija i to zbog nekoliko razloga. Nije uvek odrastao muškarac taj koji napastvuje decu. Starije dete ili adolescent, koji su najverovatnije i sami bili zlostavljeni, takođe mogu počiniti tu radnju. Dakle, u današnjem društvu koje poseduje jako labave moralne standarde, društvo koje ima intenzivan fokus na sve što je seksualno, i gde je tako rasprostranjena izopačenost, trebate biti veoma svesni kakva je osoba s Vašim detetom kada Vi niste prisutni. Majka i otac ovde igraju veoma važnu ulogu. Treći najvažniji faktor (u sprečavanju homoseksualnosti) jeste međusobni odnos i interakcija među roditeljima. Srećan i ljubavi ispunjen međusobni odnos muža i žene jeste dobar protivotrov pre-homoseksualnog razvoja. Pogotovo za sina. Očevo ponašanje prema suprući će ostaviti neizbrisiv uticaj kod dečaka. Dok bude odrastao on će kroz posmatranje učiti kako sve treba da funkcioniše. Odnosno kako bi trebalo da funkcioniše. Majka bi pre svega trebala da ukazuje poštovanje prema mužu, te bi trebala da ohrabri sina da popriča s tatom kada bude suočen s nekim važnim pitanjem ili problemom. Majka mora ”prepustiti” svog sina veoma rano. Ona se mora polako odvajati kako bi dozvolila svom sinu da se on i tata čvršće povežu. Ovo mora da se desi u prve 2-4 godine života. Ali je i pogrešno reći da ako se počne kasnije jeste prekasno. Nikada nije prekasno ali što se duže čeka jeste teži sam proces ”odvezivanja” od majke. Majka takođe treba da se ibori s kušnjom te da ne “preuzme stvari u svoje ruke oko kuće” čak iako možda ima više obrazovanja, bolji posao ili je jednostavno pametnija od svog muža. Svo ovo uzajamno delovanje će kod deteta probuditi želju da postane kao svoj tata. To pomaže dečaku da postane samouveren i siguran u razvoj svoje muškosti, a istovremeno posmatra brižno i uz puno ljubavi kako tata tretira svoju ženu. Prelepo je kada su ove sile u harmoniji na način na koji su zamišljeni da funkcionišu. Ali ni jedan brak nije savršen. Barem ne uvek. Naravno da neće neki ispadi od Vašeg načiniti sina homoseksualca. Ali osnovna pravila interakcije među roditeljima u sprečavanju homoseksualnosti kod dece jesu očigledna i dobro shvaćena. Šta će biti s detetom koji – zbog mnogih razloga – nema oba foditelja, majku i oca? Pa, zadatak je teži ali daleko od beznadežnog. Na kraju krajeva, većina dečaka koji odrastaju bez tate neće postati homoseksualci. Takođe bi mogli da diskutujemo o tome da je gore detetu što ima oca koji ga zlostavlja, nego da uopšte nema oca. Ovo je pogotovo istina za dečake koji su bili zlostavljani od strane oca ili očuha. Deca samohranih majki uglavnom budu u redu ako se dečak dobro upozna s nekim rođakom (ujkom, dekom, itd.). U stvari bilo koji muškarac koga majka dobro poznaje i veruje mu, može postati zamena koja bi služila kao dobar muški uzor za dečaka. Takođe, ako sin samohrane majke ima mnogo sestara, majka mora paziti da se on ne počne igrati sa ženskim igračkama jer treba da se igra sa svojim igračkama za dečake. Samohrani otac se susreće s drugom vrstom problema. Detetu je naravno potrebna i majka. Međutim, brižan otac pun ljubavi će imati manje poteškoća prilikom sprečavanja homoseksualnosti kod svog sina nego samohrana majka. Zapamtite: majke stvaraju dečake ali da očevi stvaraju muškarce. Aktivnosti gej lobija (uglavnom RFSL-a) u našim školama danas, u saradnji s popularizacijom homoseksualnog načina života u medijima i u društvu, su u velikoj meri otežali roditeljima posao spasavanja svog deteta od mreže homoseksualnosti. Nedavno sam naišao na ovaj članak (ref.19) u “Večernjim novostima” (Šv: Aftonbladet), dnevne novine u našoj zemlji. Ovde je predložen najgori mogući lek za pre-homoseksualnog dečaka. Kaže ovako: “Kada ste poslednji put sinu poklonili lutku? Stručnjak: Mi podsvesno odgajamo vlastitu decu kroz zastarele polne uloge”. Koliko je važno ovom “stručnjaku” da odgajamo našu decu po novim polnim ulogama?! Kako bi postali isfeminizirani?! Kako bi pokušali da ih navedu na zabunu polova?! Nema drugog zaključka kojeg možemo da izvučemo iz ovog smeća. A ova poruka se čuje svugde i na svim nivoima, u školama, društvu, medijima i zabavnoj industriji. Homoseksualna zajednica zna da se homoseksualnost razvija iz pre-homoseksualnosti koja potiče od zabune polova. Kroz svoja đavolska delovanja oni su krenuli na našu decu na na jedan podmukao način samo kako bi se opskrbili moći i novim članovima. A to sve ide na račun najmlađih i najranjivijih među nama. Zar je moguće biti zlobniji? Moj san je da će jednog dana postojati “Fondacija spasite decu” koja bi se suprotstavila ovom đubretu. Za ciljnu grupu bi trebala da ima decu u opasnoj zoni. Mogla bi da deluje na mnoge načine ali bi jedna od smernica bila ta da se pomogne dečacima da se povežu s muškarcima koji bi im služili kao uzor prilikom njihovog razvoja u muškarca. To bi moglo da podrazumeva sponzorisanje letnjih kampova, gde su vođe srećno oženjeni muškarci heteroseksualci koji imaju visoke moralne standarde i želju da pomognu dečacima koji odrastaju bez oca. Za dodatne informacije o ulozi oca pročitajte “Iskustvo dedinjastva homoseksualnog muškarca” od Dale O’Lerija za NARTH (ref.20) 7. Napadi homo
lobija na ljude koji se ne slažu s njihovom agendom u Americi Rezultati tako iskrene studije nisu smatrane za ”politički ispravne” u današnjem društvu. A Bieber je bio tretiran u skladu s time. Na primer, kada je Bieber mnogo godina kasnije držao govor na APA konferenciji, pod naslovom ”Homoseksualnost i Tran seksualnost” bio je u više navrata veoma nepristojno i grubo prekidan od strane potstrekivača homoseksualnog lobija unutar APA. Drugi istraživač – Ronald Bajer koji je u to vreme bio kolega na Hejstings institutu u Nju Jorku – opisuje taj slučaj u svojoj knjizi (Homoseksualnost i američka psihijatrija: Politika dijagnoze, Nju Jork: Bejsik buks, 1981; strana 102-103; REF.1 strana 33) na sledeći način: “Bieberova nastojanja da objasni svoj
stav…. su naišla na podrugljivo smejanje….[Jedan] Protestvovač ga je nazvao _____. Bajer nastavlja: Ali ta tribina nije bila dovoljna.
Bajer nastavlja: Trećeg maja 1971. godine psihijatri
koji su protestvovali su upali na ssastanak svojih uvaženih kolega. Zgrabili
su mikrofon i predali ga jednom od aktivista koji je izjavio: Aktivisti su tada obezbedili sastanak s APA-ovim komitetom za nomenklature. Njen pretsedavajući je tada dozvolio mogućnost da možda homoseksualno ponašanje nije znak psihološkog poremećaja, te da se Dijagnostički i statistički priručnik (DSP) najverovatnije treba usvojiti ovo novo razumevanje stvari. Uskoro nakon tog događaja APA je izbrisala homoseksualnost iz DSP-a kao poremećaj. To se znači nije zasnivalo na naučnim informacijama nego na nepristojnom i nasilnom ponašanju homoseksualnih aktivista unutar APA. Interesantno je pročitati celu priču na linku REF.1 strane 32-35. Dakle, tako je počela nova epoha u kojoj velika većina psihijatara i psihologa više ne pomažu roditeljima da spreče razvoj homoseksualnosti u njihovoj deci. 8. Napadi homo
lobija na ljude koji se ne slažu s njihovom agendom u Švedskoj Sve do 1944. godine homoseksualni čin između odraslih ljudi bila je protivzakonita radnja koja je bila smatrana za nešto je neprirodno i iskvareno. Tokom vremena psihološka perspektiva o homoseksualnosti je postala dominantna, gde je početak homoseksualnosti bio smatran za psihološki poremećaj koji je ukorenjen usled traumatskih iskustava u detinjstvu. U medicinskoj enciklopediji (Šv: Medicinsk Uppslagsbok) koju je Ack Renander izdao 1969. godine (dugo vremena je smatrana za švedsku medicinsku konkordancu) nalazimo sledeću definiciju: ”Slab seksualan nagon, upućen prema istom polu”, a Nostedtova enciklopedija (Šv: Norstedts Uppslagsbok) koja je izdata 1973. godine, objašnjava homoseksualnost na sledeći način: ”Izopačen seksualni nagon prema istom polu. Suprotnost je heteroseksualnost, što je normalan seksualni nagon”. Ubrzajmo sada do 2001. godine i tog homoseksualnog nastranog okupljnja u Štokholmu koji je nosio naslov Festival ponosa. U šatoru koji je pripadao Asocijaciji liberalane omladine (Šv: Liberala Ungdomsförbundet) glavna atrakcija je bila da se pikado strelicama gađaju velike slike Alf Svensona, Pape, u Ulf Ekmana (vođa Reči života; novi karizmatska denominacija u Švedskoj). U ovoj situaciji možemo da govorimo o mržnji i potstrekivanju nasilja protiv određenih ljudi ali i grupa ljudi koje predstavljaju ove javne ličnosti. Možemo samo da se pitamo kakva bi bila reakcija medija da su recimo na jednoj hrišćanskoj conferenciji imali sličnu akrakciju gde bi ljudi strelicama gađali slike ”hrišćanofoba” iz RFSL-a, a ispod tih slika da stoji tekst: ”Udri pedera”. Takvo nešto je naravno nemoguze za ljude koji veruju u Boga. Međutim, RFSL se ne ustručava da potstrekuje mržnju protiv religioznih ljudi. Nemaju ni trunku tolerancije prema određenim ljudima. Evo još nekih dodatnih primera potstrekivanja mržnje od strane homoseksualaca u Švedskoj danas: U omladinskom časopisu ”Lava”, koji je grad Štokholm izdao 2003.godine (plaćen sredstvima poreskih obveznika) je obuhvatao i ilustrovan strip koji je predstavljao kako Sivert Oholm ima seksualne odnose s Alf Svensonom. Ispod stripa je izvesni autor Uje Brandelius dodao tekst koji glasi: “..… Sve se radi o tome da se zauvek sa lica zemlje otarasimo svih bajatih, pokvarenih, muških hiršćana koji smrde na prokleti stari sistem moralnih vrednosti”. Hans-Goran Bjork (koji je između ostalog i novinar za časopis ”Svet danas” s jakim vezama unutar ”Reči života”) je ovaj crtež i teks prijavio ministarstvu pravosuđa (Šv: Justitiekanslern; JK) i Ombudsmanu za pravdu (Šv: Justitieombudsmannen; JO). Obe ove ustanove su se složile da je taj crtež prihvatljiv te da neće biti sankcionisan. Uporedite samo tu odluku s oštrim legalnim progonom Pastora Åkea Grina kada je on govorio protim homoseksualizma i ostalog seksualnog greha. U Švedskoj danas postoje mnogi zvanični
centri i ogranci vlade koji su pod jakim uticajem homolobijeve agende.
Počevši od Vrhovnog suda u Švedskoj (Sw: HD or Högsta Domstolen) pa sve redom.
To se ne dešava samo na političkom nivou. Većina u ”Crkvi švedske” – koja
je već vekovima dobrim delom finansirana sredstvima poreskih obveznika – je
pod jakim uticajem interesa homo lobija. Međutim, čak i u ovoj crkvi ima
solidan broj članova kao i sveštenika, koji se ne slažu s polisama koje
nameće vodstvo. Osim ostalih stvari ono nalaže da moraju “poštovati razlike imajući u vidi individualne, uzorne i kulturne aspekte koji se odnose na nivo funkcionisanja, pol i seksualnu orjentaciju”. Ovo Vam možda zvuči kao lupetanje (takođe tako zvuči i u švedskom originalnom tekstu). and it does in the Swedish original text as well). Ovde je važna fraza ”poštovati seksualnu orjentaciju”. Kombinacija “informisanja javnosti” i ”žalbi koje se odnose na psihologe” ima preteću konotaciju za bilo kog psihologa koji bi eventualno želeo da pomogne roditeljima da spreče homoseksualnost kod svog deteta. Do sada smo se pozabavili s Laži broj 1 (da su oba načina života podjednako poželjna) i Laži broj 2 (da ne možete uticati na buduću seksualnu orjentaciju svog deteta). Dakle, hajdemo dalje na Laž broj 3. Laž broj 3: Seksualna orjentacija je naslediva. Određuju je geni. 1. Pristrasni rezultati
istraživanja koje je sproveo homo lobi
Ovde je poruka bila veoma jasna: Pošto su oni koji imaju drugo mišljenje o celoj stvari netolerantne zadrtice, nećemo im uopšte dati da imaju pravo na glas u medijima. Ljudi, mi smo došli do ovog netolerantnog gledišta gej lobija u našem opasnom, u-propast-upućenom svetu. Direktiva koja je novinarima stigla iz Nju Jork Tajmsa, da više ne koriste izraz ”gej prava” jeste protivrečna prvobitnim preporukama u ranijoj knjizi Kirka i Madsena (”Posle bala: Kako Amerika ’90-ih može da pobedi svoj strah od homoseksualaca”). Niko nije bolje bolje razotkrio zlobne marketinške metode Kirka i Madsena od Davida Kupeliana u njegovoj knjizi pod naslovom “Marketing zla: Kako nam radikali, elitisti i pseudo-stručnjaci serviraju korupciju prerušenu u slobodu” (na engleskom: The Marketing of Evil: How Radicals, Elitists, and Pseudo-Experts Sell Us Corruption Disguised as Freedom). Za dobar opis knjige kliknite ovde (ref.22). David Kupelian piše u svojoj knjizi: “Možda se pitate: Kada i gde će se ovaj valjak javnih odnosa ”gej prava” zaustaviti? Njihov priželjkivan konačan ishod nije samo da homoseksualnost bude prihvaćena u potpunosti te da budu dozvoljeni brakovi istog pola, nego i da se zabrane pa čak i navedu kao protivzakonite javne kritike homoseksualnosti, uključujući i citiranje Svetopisamskih tekstova koji ne odobravaju homoseksualnost. Drugim rečima, zakonom potpuno prigušivanje kritike. Ovo već i jeste slučaj u Kanadi i delovima Skandinavije.” Dakle danas, jadni oni novinari koji se usude da izraze svoje mišljenje a da nije politički ispravno. To bi moglo uničtiti svačiju karijeru. U našoj zemlji situacija je gora nego u SAD. Stoga, i nije bilo neko veliko iznenađenje kada je Švedska TV (”SVT”) – s monopolom jer su finansirani putem obaveznih naknada za licencu – primila prestižnu ”Duginu nagradu” jer su tako uspešno promovisali njihovu agendu. Na jedan način razumljiva je to da novinari i zabavljači, koji rade u medijima i zabavnoj industriji, rade prekovremeno da bi drugi ljudi prihvatili njihov način života. Ko ne želi da bude prihvaćen? Ali sam toliko tužan da se to dešava na račun najranjivije dece i roditelja kojima je uskraćeno da znaju činjenice na ovu temu. Ono što se obelodanilo na naučno istraživačkom simpozijumu 1996. godine na temu ”seksualna orjentacija” je veoma poučno u ilustrovanju sila i metoda na delu. Jedan od istraživača, Skot Heršerger, je pretpostavio da će sudovi biti pod većim pritiskom da se suprotstave diskriminaciji protiv određene grupe ljudi ako se ta grupa identifikuje da ima biološke a ne osobine bihejviorizma. On je rekao saosećajnoj publici: ”Ocene javnog mnenja, plus empirisko istraživanje, nam uvek govori da postoji pozitivan uzajamni odnos između narodnih verovanja u nepromenjivost osobine i njihovog prihvaćanja te osobine. Dakle, što više osoba veruje da je homoseksualnost ili seksualna orjentacija biološka tim bolje će se ta osoba osećati u vezi toga." Drugim rečima, poruka je bila sledeća: Hajde da proizvedemo naučno istraživačke radove koji će ukazati da je “homoseksualnost ili seksualna orjentacija biološka a ne stvar odabranog načina života!” Stoga, ne treba da nas čudi to što toliko ”smešne nauke” ide prema nama. Sve to u pokušaju da im ljudi poveruju. Njima je nebitno to da li je određeni naučno istraživački rad iskren. Čini se da bilo kakvo objašnjenje homoseksualnog ponašanja – osim Svetog Pisma (Rimljanima 1 poglavlje) – je prihvativo mnogim ”naučnicima” u oblasti psihologije. Ali i lakovernim medijima i javnosti! Kroz sve ovo prolaze kako bi opravdali jedan način života koji je tako štetan za individualca i društvo. Razmislite kako bi bilo da sva finansijska sredstva za istraživanje (koja obično potiču od homoseksualaca) budu usmerena na ovakvu vrstu istraživanja. Istražiteljske aktivnosti koje se odnose na homoseksualnost spadaju u dve glavne kategorije: 1) teorije psihologije okruženja i 2) Biološke teorije. Do sada, naše diskusije su vođene na temu teorije psihologije okruženja. Sada ćemo obratiti pažnju na biološke teorije koje dalje mogu biti podeljena na tri oblasti istraživanja - Hormonalna hipoteza odrasle
osobe Hormonalna hipoteza odrasle osobe. Jedno vreme je bilo špekulacija da postoji razlike seksualnih hormona između heteroseksualnih i homoseksualnih odraslih osoba. Danas je dokazano da to nije slučaj te je ta oblast istraživanja irelavantna danas. Genetska hipoteza. Ova oblast istraživanja je odvukla najviše pažnje proteklih nekoliko decenija. Stoga, ćemo joj i mi sada posvetiti pažnje. To je takođe i oblast u kojoj se najpouzdaniji zaključci mogu doneti. 2. Kalman 3. Bejli-Pilard
(1991) Imajući to u vidu i druge studije su sprovedene na tu temu. Jedna takva studija je sprovedena 1991. godine od strane Majkla Bejlija s Nortwestern univerziteta i Ričarda Pilarda s Medicinskog odseka, Bostonskog univerziteta. Njihov izveštaj (REF.5; strane 72-78) je bio veoma rasprostranjen široj javnosti te ga i dan danas homoseksualni lobi koristi u medijima (ne bi li ga servirao lakovernoj javnosti). Pilard je homoseksualac. Oni su sledeće rezultate (ref.17) predstavili u izveštaju. Jednojajčani blizanci (identični
blizanci): 52% PC (29 od 56 = 52%) Bajli i Pilard koriste termin PC, Probandwise
Concordance što znači sledeće: U to vreme, mnogi su smatrali da je rezultat ovog istraživanja dokaz da je homoseksualnost (ako ne 100%) svakako u velikoj meri genetske prirode. Ono što šira javnost nije znala, jer je Pilard vešto sakrio, je bila činjenica da je postojala veoma jaka ”predrasuda u primerima”. Ostali istražitelji koji su sledili nisu uspeli da proizvedu slične rezultate. Tada je izašlo na videlo da su Bejli i Pilard zapravo uticali na rezultate uzornog stanovništva na taj način što su ih regrutovali putem oglasa u pro-gej časopisima. Važno je da shvatimo sve implikacije ovoga. Za homoseksualnu zajednicu je bilo važno da dakažu ovu genetsku hipotezu iz tri razloga: 1) ako je uzrok homoseksualnosti genetske prirode, društvo ne bi trebalo da bude zabrinuto ako oni regrutuju mlade adolescente u svoje redove i 2) desetostruko veća stopa seksualnog zlostavljanja dece među homoseksualcima se na taj način, ukoliko je ono genetskog porekla, ne bi pripisala predisponiranoj homoseksualnosti dece; i 3) postojala bi sveopšta prihvaćenost homoseksualnog načina života jer u tom slučaju on se ne bi vodio kao njihov izbor nego jednostavno kao njihovo urođeno stanje. 4. Bejli-Dune-Martin
(2000)
Primetite veoma drugačije zaključke u ovoj (bez predrasuda) studiji o Australijskim blizancima. Među muškarcima, Bejli je sada zaključio da je od 27 muških parova, s barem jednim blizancem homoseksualcem, samo u tri slučaja je i drugi blizanac takođe bio homoseksualac. Drugim rečima: samo je 3 od ukupnih 27 (ili 11.1%) homoseksualnih muškaraca imalo brata koji je takođe homoseksualac. Stoga, je samo 11% (=3/27) slučajeva potvrdilo saglasnost. 20% “Probandwise Concordance” zabeleženih od strane Bejlija, Duneta i Martina o Australijskim muškarcima su u stvari njihov nov metod brojenja svakog saglasnog para dva puta, znači u delitelju i u imenitelju. Dakle tako dobijamo 3+3=6 od delitelja i 27+3=30 od imenitelja (6/30=20% kao što je i prikazana vrednost PC-a u tabeli). Ali kako bi stvarno uporedili ove nalaze s predhodnom studijom moramo prvo uzeti u obzir 29 od 56 (52%) iz studije Bejlija i Pilarda s 3 od 27 (11%) studije Bejli-Dune- Martin studije. Ali u poslednjoj analizi želimo da uporedimo 11% saglasnosti u istraživanju Bejlija-Duna-Martina s učestalosti homoseksualnosti među sveukupnim stanovništvom. Ovih 11% saglasnosti viđe ne ukazuje na to da se radi o genetskom uticaju. Iako je 11% više nego učestalost muške homoseksualnosti u sveukupnom stanovništvu, moramo uzeti u obzir i to da identični blizanci uglavnom imaju veoma slično odgajanje i životnu sredinu. Ovih 11% (a ne 2%-4%) se veoma lako mogu obrazložiti na taj način. Ako išta, ovi rezultati koje su predstavili Bejli-Dune-Martin predlažu da ovde ne postoji nikava veza s genetikom uopšte. Uprkos ovom novom rezultatu studije, kroz nove zaplete i politiziranje putem medija igranka povodom ovog pitanja još uvek nije rešena. Na kraju krajeva, ovde pričamo o ”nauci gej gena” (smešna nauka) a u današnjem društvu ideja o ”političkoj ispravnosti” je važnija od naučnih činjenica. Bejli-Dune-Martin se nisu ustručavali da razotkriju i prethodnu lažnu studiju koju su sproveli Bejli i njegov bivši kolega homoseksualac Pilard. U zaključku svojih nalaza oni izjavljuju: “Ovo predlaže da je usaglašenost iz predhodne studije bila naduvana zbog ustanovljavanja predrasuda” (to je pradrasuda u biranju primera). Dalje su dodali: “Ova studija nije pružila statistički značajnu podršku važnosti uloge genetskog faktora prilikom odabira homoseksualne orjentacije.” Dakle, sumarizaciji ove Bejlijeve, Dunove i Martinove studije (bez predrasuda prilikom odabira primera) ne samo da pobija prethodnu studiju Bejlija i Pilarda, nego takođe daje jaku potporu da homoseksualnost nije rezultat genetskog koda. Ovo naravno ne isključuje mogućnost (a možda čak i verovatnoću) da neki drugi geni mogu doprineti u razvoju pre-homoseksualnosti u detinjstvu. Na primer, dečaci s veoma osetljivim temperamentom mogu patiti više nego dečaci koji su pretrpeli odbačenost od neodgovornog oca, što ih za uzvrat čini ranjivijim na polne zabune pa čak i Poremećaj polnog identiteta (PPI) koji smo ranije razmotrili. Shodno s ovim, dečak koji je rođen s genima koji ga čine veoma visokim, ima veće šanse da postane dobar košarkaš. Ali ne pre nego što on odluči da igra košarku. 5. Još jedno lažno
istraživanje (Hamer, Hu, Magnuson, Hu and Patatuci) Ubrzo je postalo očigledno da je
Hamerova studija samo još jedan primer obmanjive igre s brojevima. Uskoro
nakon Hamerovog objavljivanja rezultata u Nauci, grupa s istražitelja s Jeil
kolumbia i Luiziana državnog univerziteta (na engleskom: Yale Columbia i
Louisiana State Universities) je u toj istoj publikaciji je pobila njegove
nalaze. Oni su između ostalog napisali [REF.1 strane
111-112]: Onda, godinu dana kasnije (u martu 2000. godine) se pojavila i Bejli-Dune-Martinova studija o identičnim blizancima u Australiji (vidi gore) koja je trajno oduzela ugled bilo koje hipoteze i teorije o mogućnosti postojanja ”gej gena” i čini se da je to i stavilo tačku na dalje naučne sporove na ovu temu. Ovo ipak ne znači da je prestala rasprava i politiciziranje cele stvari u medijima. Na kraju krajeva, mi ovde govorimo baš o ”nauci gej gena” (smešna nauka) i u današnjem društvu čitav koncept ”političke ispravnosti” jeste važniji od naučnih činjenica. Pošto je lažan Hamerov izveštaj još uvek toliko zastupljen i propagiran u medijima kao istina da postoji genetska povezanost s homoseksualnošću, ja sam odlučio još detaljnije da razmotrim Hamerovu istragu. Ovo možete nači na sledećem linku (Br 5; "Kritika Hamerovog istraživanja"). Ako imate vremena i snage da zaronite u ovu analizu shvatićete o kokvom ”smešnom istraživanju” mi ovde pričamo. 6. Berman-Brukner (2001) A Berman i Brukner (slični
Bejli-Dune-Martinovom izveštaju) su napisali sledeće o Bejli-Pilardovom izveštaju: Ali zapanjujuće je to da pored toga što je mnogo puta pobijena Bejli-Pilardova studija, homo lobi i dalje nastavlja da se obraća na nju. A mejnstrim medije nemaju pojma o tome. 7. Simon LeVaj (1991) Pozadina The deliberate misinterpretation by mass-media of LeVay’s research is yet another example of how the promotion of homosexuality renounces any demand for objectivity and honesty. They are looking for a needle in an ocean but will never find it. I strongly recommend chapter 4 in REF.1 by Jeffrey Satinover (“Finding a Needle in the Ocean”). 8. Prenatalna
hormonalna hipoteza Na primer, u Dornerovoj studiji (REF.5; strana 66) o posleratnoj Nemačkoj, zabeleženo je da je bilo više homoseksualaca nego što je bilo za očekivati. Tada je predloženo da je ovo možda bilo tako zbog neobičnih ”hormonalnih varijacija” u majčinim utrobama zbog strahovitih okolnosti koje je kraj II Svetskog rata doneo. Ali možda bi ovakav fenomen takođe mogao biti uzrokovan činjenicom da je posle rata mnogo dečaka odrastalo bez oca u svom životu te su zbog toga patili od nedostatka polnog identiteta (što je psihološko/ambijentalna manifestacija). Primetite da su čiste špekulacije česta pojava u ovakvim studijama! Ne postoji ne jedan razlog zašto bi stres u majčinoj utrobi vodio u homoseksualnost. To je kao kada bi rekli da su nemački dečaci u posleratnoj Nemačkoj igrali više i bolju košarku nego pre, odnosno da je stres uzrok jačih košarkaških sposobnosti njihovih potomaka. Ponekad je ovo zapravo veoma smešno. Još jednu studiju u oblasti "prenatalne hormonalne hipoteze" je nedavno objavio Artur Bogaert sa Brokovog univerziteta u Kanadi. On je predložio da je jedan od sedam homoseksualnih muškaraca (statistički gledano) postao homoseksualac jer je njegova majka i pre njega rađala mušku decu. Te je za svakog mlađeg biološkog brata verovatnoća homoseksualnosti uvećana za jednu trećinu. Rezultati za grupu sa ”starijom biološkom braćom” je imala ”bete vrednost s donjom granicom od jadnih 0,03T (da je vrednost bila nula ili negativna ne bi uopšte postojalo nikakvog statističkog značaja). Međutim, neverovatno je to kako je ova studija rasglađena po svim mejnstrim medijima. Pismo podrške koje su napisali homo simpatizeri nalaže da ”su oko milion amerikanaca danas homoseksualci ili će postati homoseksualci kada porastu zato što je njihova majka nosila mušku decu pre nego što je rodila njih”. Dok se u toj isto studiji naravno, ništa ne pominje o tome kako je otac možda baš sam mlađom decom zatajio kod svoje odgovornosti da im razvija njihov seksualni identitet. Naravno ovaj posao je teži za oca koji ima puno dece. Osim toga, nedavno sam čitao pregled Bogartove studije u Los Anđeles tajmsu, gde je navedena i sledeća izjava: “Identični blizanci dele isti DNK te je prema studiji iz 1991. godine zaključeno da ako je jedan od njih homoseksualac drugi je takođe homoseksualac i to u 52% svih slučajeva. Kod dvojajčanih blizanaca učestalost spada na 22% a kod ostale braće spada na 9%”. Ovi brojevi su naravno uzeti iz Bejli-Pilardove studije iz 1991. godine (vidi stavku broj 3 dole), koja je potpunosti pobijena kasnijim studijama (vidi stavke 4 i 6 gore). Ja jednostavno ne mogu da verujem da ima toliko netačnih informacija koje su nenamerno redovito plasirane u svim medijima. To je nameran čin kojim se skrivaju činjenice samo da bi se postigla politička ispravnost. 9. Trend i skorija
homoseksualna ”istraživanja” REF.2 – strane 95-120 (Da li homoseksualni roditelji predstavljaju opasnost za decu?) sadrži obimnu diskusiju i razotkrivanje pro-homoseksualne roditeljske agende. REF.6 – Bez predrasuda: šta nam studije ne govore o roditejstvu istog pola" je sistematsko (izveštaj po izveštaj) i analitičko pobijanje svih 49 istraživačkih izveštaja njihovih nedostataka. Autori ove knjige su Robert Lerner i Altea Nagai, koji su oboje završili doktorske studije na Univerzitetu čikaga. Za svih tih 49 izveštaja oni su otkrili nedostatke u barem jednoj ili mnogim od ovih oblasti: 1. Nejasna hipoteza i plan istrage Glavni problem sa studijama ove vrste jeste da je homosekusalno roditeljstvo nov fenomen. Dakle, adekvatni uzorci veličine nisu dostupni. A u isto vreme vremenski interval rediteljstva homoseksualnih roditelja je veoma kratak, te još uvek nema pouzdanih statistika o tome. Ali ono što je važnije od samih studija jeste način na koji su ”nalazi” predstavljeni u masovnim medijima. Zato što je prezentacija u masovnim medijima ono što formira javno mnenje. Tako često pisac članka u novinama – ili novinar koji priča sa ”stručnjakom” – natura svoje vlastito mišljenje tonom koji koristi u svom članku ili odabirom ljudi koje će intervjuisati. Pažljivo odabranim citatima i načinom na koji je novinar predstavlja sadržaj istraživačkog rada jeste ono što u velikom meri doprinosi formiranju mišljenja javnosti na ovu –za malu decu pogotovo – tako važnu temu. Lerner i Nagai (autori knjige) su nadgledali članke u novinama koji su se odnosili na homoseksualno rodilteljstvo između 1979. i 1999. godine. Oni su ustanovili da je velika većina članaka generalizovana te dokazuju da su sva naučna istraživanja pokazala da su deca koja su odgajali homoseksualni roditelji ista kao i deca koju su odgajali heteroseksualni roditelji. A toliko često to navode bez osnova a ni pozivanja na određeni izveštaj. Ove pozitivne predrasude koje su utkane u ova istraživanja a dobile su toliko publiciteta u medijama su u velikoj meri smanjile javnu opoziciju homoseksualnog rediteljstva. Prevelika tragedija ove dece – koja su često već traumatizirana – ne može biti prenaglašena. |
